Na prvi pogled, ovo možda zvuči nelogično. Kako bi pojedinac mogao imati prednost nad profesionalnim menadžerima koji imaju na raspolaganju timove analitičara, ogromne resurse i godine iskustva?
Međutim, istina je da pojedinačni investitori imaju nekoliko ključnih prednosti koje profesionalni menadžeri nemaju. I upravo te prednosti omogućavaju im da dugoročno postižu bolje rezultate od mnogih investicionih fondova.
Realna vrednost i trenutna cena
Često imam osećaj da se ponavljam u objavama, ali neke stvari su toliko važne da ih vredi iznova naglašavati.
‘In the short term, the stock market is a voting machine, but in the long term, it is a weighing machine.’
Još davno je Ben Graham shvatio da se kratkoročno na berzi može dogoditi gotovo bilo šta. Cene akcija mogu značajno odstupati od njihove realne vrednosti, što dugoročnim i strpljivim investitorima predstavlja najveću priliku. Nema ničeg boljeg od kupovine kvalitetnih akcija po sniženim cenama i držanja “do beskonačnosti”.
U kratkom roku, tržište funkcioniše haotično – ono što izgleda jeftino može postati još jeftinije, dok ono što deluje skupo može nastaviti da raste. Na tom principu se zasniva momentum strategija, koja koristi trendove u kretanju cena kako bi ostvarila profit. Suština strategije je kupovina akcija koje su u uzlaznom trendu i prodaja onih koje padaju, uz pretpostavku da će se trend nastaviti.
Ključna reč ovde je “pretpostavka”. Kupovina akcije i nada da će cena rasti zahteva značajan oslonac na sreću, što ovu strategiju čini rizičnijom u odnosu na fundamentalne pristupe. Još veći izazov predstavlja pitanje – kada prodati poziciju?
Za ozbiljne investitore postoje dva ključna pojma: realna vrednost i trenutna cena akcije. Cilj je kupiti akcije kada je njihova cena značajno ispod realne vrednosti. Prodaja, međutim, nije uvek jednostavna – istorija pokazuje brojne primere u kojima su i najuspešniji investitori prerano prodavali akcije jer su ih smatrali precenjenima, samo da bi one nastavile rast.
Trenutna cena je jasna – vidi je svako. Realna vrednost, s druge strane, mnogo je teži koncept. Ona se ne može precizno odrediti, već samo okvirno, unutar određenih granica. Veliki deo njene procene zavisi od budućnosti, koja je nepredvidiva i podložna različitim faktorima – kako onima na koje kompanija može uticati, tako i spoljnim okolnostima.
Ipak, ono što je sigurno jeste da se cena akcije pre ili kasnije vraća unutar granica realne vrednosti. To je upravo ono na šta se odnosi Grahamov citat sa početka.
Zamislite sledeću sliku: šetate psa. Na početku šetnje, izlazite zajedno kroz kapiju. Tokom šetnje, pas nekad trči ispred vas, nekad ostaje iza – baš kao što trenutna cena akcije oscilira oko njene realne vrednosti. Ali na kraju šetnje, ponovo zajedno ulazite kroz kapiju. Tako i na berzi, cena akcije može dugoročno odstupati od realne vrednosti, ali se pre ili kasnije vraća u njen okvir.
A šta je sa hipotezom efikasnog tržišta (Efficient Market Hypothesis)?
Hipoteza efikasnog tržišta (EMH) tvrdi da su sve dostupne informacije već ugrađene u cene hartija od vrednosti, što znači da investitori ne mogu dosledno ostvarivati natprosečne profite koristeći javno dostupne podatke. Drugim rečima, tržište je „informaciono efikasno“, a cene akcija u svakom trenutku reflektuju sve poznate informacije.
Ovu teoriju je formalno razradio Eugene Fama u svom radu iz 1970. godine, oslanjajući se na ranija istraživanja o kretanju cena akcija. Fama je hipotezu podelio na tri oblika:
- Slaba forma – Cene akcija već odražavaju sve informacije iz prošlih cena i volumena trgovanja, pa tehnička analiza (analiza grafikona i obrazaca cena) ne može obezbediti investitorima prednost.
- Polusnažna forma – Cene reflektuju i sve javno dostupne informacije, uključujući finansijske izveštaje i vesti, čime fundamentalna analiza gubi sposobnost generisanja natprosečnih prinosa.
- Snažna forma – Cene odražavaju čak i insajderske informacije, što znači da ni oni sa privilegovanim podacima ne mogu ostvariti dugoročne natprosečne profite.
Za svoje istraživanje o efikasnosti tržišta i empirijsku analizu cena akcija, Eugene Fama je 2013. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, zajedno sa Robertom Shillerom i Larsom Peterom Hansenom.
Iako se EMH smatra jednim od temeljnih koncepata moderne finansijske ekonomije, teorija i dalje izaziva žestoke rasprave. Mnogi akademici i investitori osporavaju snažnu formu hipoteze, ukazujući na slučajeve tržišnih balona, panika i dugoročnog uspeha pojedinih investitora, poput Warrena Buffetta, koji je decenijama nadmašivao tržište.
Jedan od najoštrijih kritičara EMH je upravo Robert Shiller, koji je Nobelovu nagradu podelio sa Famom. Shiller je poznat po istraživanjima o cenovnoj volatilnosti, koja su pokazala da su tržišta često iracionalna i podložna spekulativnim balonima i panikama. Prema njegovim nalazima, cene akcija se ne ponašaju uvek racionalno i mogu se dugoročno značajno odvojiti od svoje fundamentalne vrednosti.
U svojoj knjizi “Irrational Exuberance” (2000), Shiller je upozorio na prenaduvane cene akcija tokom dot-com balona, kao i na pregrejano tržište nekretnina pre krize 2008. godine. Njegova istraživanja sugerišu da psihološki faktori, emocije i društveni trendovi igraju ključnu ulogu u formiranju cena – suprotno pretpostavci da su tržišta savršeno racionalna.
Paradoksalno, 2013. godine Nobelova nagrada za ekonomiju dodeljena je dvojici ekonomista sa potpuno suprotnim stavovima o efikasnosti tržišta. Dok je Fama tvrdio da je gotovo nemoguće dugoročno pobediti tržište, Shiller je pokazao da cene često odstupaju od fundamentalne vrednosti i da investitori nisu uvek racionalni.
Warren Buffett je još jedan istaknuti kritičar hipoteze efikasnog tržišta. On je svojim investicionim pristupom, zasnovanim na vrednosnom investiranju, demonstrirao da je moguće dugoročno nadmašiti tržište. Buffett ističe da postoje značajne neefikasnosti koje sposobni investitori mogu iskoristiti kroz temeljnu analizu i disciplinovan pristup ulaganju. Njegov uspeh sugeriše da tržište nije savršeno efikasno, bar ne u snažnoj formi EMH-a.
Ova debata ostaje otvorena do danas. Iako se većina ekonomista slaže da tržišta uglavnom funkcionišu efikasno, naročito u kontekstu polusnažne forme, ne postoji konačan odgovor na pitanje: da li neko zaista može predvideti kretanje cena i dugoročno ostvarivati natprosečne prinose?
Ipak, uspeh Buffetta i drugih dugoročno uspešnih investitora sugeriše da tržište možda nije potpuno efikasno i da postoje prilike za one koji znaju kako ih prepoznati i iskoristiti.
Dva velika hendikepa portfolio menadžera
Mnogi investitori veruju da su profesionalni portfolio menadžeri u prednosti u odnosu na obične ulagače kada je reč o ostvarivanju boljih prinosa od indeksa repera. Međutim, realnost je da su menadžeri fondova u startu hendikepirani u toj trci i da imaju značajne prepreke koje otežavaju nadmašivanje indeksa.
Ne, ne tvrdim da portfolio menadžeri nisu stručni. Oni svakako poseduju veliko teoretsko znanje. Međutim, od samog starta suočavaju se s dva velika hendikepa u odnosu na individualne investitore.
Troškovi fonda kao hendikep
Prva i osnovna prepreka koju portfolio menadžeri imaju u odnosu na sam indeks repera jesu troškovi fonda. Svaki investicioni fond naplaćuje određene naknade, koje uključuju troškove upravljanja, administracije, transakcija i druge naknade koje mogu varirati od 1% do 3% godišnje, pa i više. To znači da menadžeri ne samo da moraju da nadmaše indeks, već i da ostvare dodatni prinos koji pokriva troškove fonda kako bi investitorima doneli veću neto zaradu.
Pritisak da prate trendove
Drugi veliki izazov za portfolio menadžere jeste način na koji fondu pristižu sredstva. Većina običnih investitora ulaže u fondove koji su imali najbolje prinose u prethodnom periodu. To znači da fondovi koji su ostvarili visoke prinose privlače više novca, dok oni sa slabijim prinosima gube investitore. Kako bi zadržali investitore i privukli nove, portfolio menadžeri su prinuđeni da prate trendove na tržištu, čak i kada se ne slažu s njima.
Na primer, ako su tehnološke akcije u snažnom rastu, menadžer koji ne veruje u dugoročnu održivost tog rasta može biti prinuđen da ih kupi jer bi u suprotnom njegov fond imao slabije prinose u kratkom roku i izgubio investitore. S druge strane, ako neka investicija ima dugoročno dobar potencijal, ali trenutno prolazi kroz loš period i momentum joj je negativan, menadžer može biti primoran da je proda kako bi izbegao gubitke i lošu percepciju fonda.
Direktna posledica gubitka investitora je smanjenje ukupne količine novca u fondu, što znači manju zaradu za fond i njegove akcionare/vlasnike, a to dalje znači gubitak dobro plaćenog posla portfolio menadžera.
Vremenski horizont je ključ
Pored toga što pojedinačni investitor nema troškove upravljanja – koji su, po pravilu, najveći troškovi investicionih fondova – njegova najveća prednost je vremenski horizont investiranja. Investitor ne mora da radi ništa i može da reaguje samo kada se pojave prilike koje se ne propuštaju. Takve prilike se ne pojavljuju često, ali kada se pojave investitor mora da bude spreman da povuče obarač. Da ima novca za kupovinu ali i da je pre toga detaljno analizirao kompanije čije akcije želi da kupi i koje redovno prati i dovoljno dobro poznaje.
Dugoročno investiranje nije uzbudljivo – zanimljivo je koliko i gledanje farbe kako se suši. Transakcije treba da budu retke, a odluke dobro promišljene. Cilj je maksimalizacija dugoročnog prinosa, a ne osećaj da smo stalno aktivni, jer statistike pokazuju da su rezultati gori što više menjamo portfolio.
Ubeđen sam da je, uz pravu strategiju i jaku psihološku pripremu, moguće nadmašiti rezultate indeksa. Međutim, to se ne postiže tek tako. Sigurno ne može tako što neko posle posla uloži sat-dva u istraživanje. Za ozbiljan uspeh potrebno je raditi kao da ste profesionalac ili koristiti alate koje dobro razumete.
Jedan takav alat, koji meni donosi mnogo vremenske uštede i, za sada, odlične rezultate, jeste FALCON Method newsletter. Ako želite da se pretplatite uz veliki popust preko mene, pišite mi za detalje. Srećno ulaganje!