Apropo ovog teksta su moje transakcije u mom portfoliju koje sam izvršio 2. aprila, neposredno pre “značajnog” pada cena brojnih akcija na berzi, do kog je došlo 3. i 4. aprila – jednog od izraženijih korekcija poslednjih nekoliko godina. A ko zna šta nas još očekuje u periodu koji je pred nama.

Najbolje je kupiti na dnu! E pa… nije baš!?

Život investitora pun je pitanja. Pored tehničkih dilema poput izbora brokera, načina uplate sredstava na brokerski račun ili prijave poreza, dva možda najvažnija pitanja svakog investitora su: šta kupiti i kada kupiti?

Početnici često zamišljaju kako bi bilo idealno znati unapred kada će tržište dostići apsolutno dno između dva istorijska maksimuma. Na prvi pogled, takva “strategija” deluje kao savršen način za ostvarivanje najviših mogućih prinosa.

Međutim, postoje dva ključna problema. Prvo, apsolutno je nemoguće tačno pogoditi dno tržišta – to ne mogu ni pojedinci, ni profesionalci, ni najnapredniji superkompjuteri. Drugo, i važnije, čak i da znate kada će nastupiti dno, ta strategija ne donosi najbolje rezultate.

U poslednjim godinama sve se više govori o automatizovanom ulaganju, posebno u indeksne fondove (ETF-ove). Na ovaj način, prosečan investitor, čak i bez dubljeg znanja o tržištima, može dugoročno ostvariti bolje prinose od većine profesionalnih menadžera. Najčešće preporučena strategija u ovom kontekstu je Dollar-Cost Averaging (DCA) – redovno ulaganje fiksnog iznosa, recimo svakog desetog u mesecu.

Prednost DCA strategije je što se može u potpunosti automatizovati, bez potrebe za stalnim praćenjem tržišta. Ipak, moje iskustvo pokazuje da čak i investitori koji se opredele za ovu jednostavnu i efikasnu strategiju ponekad psihološki teško ostaju dosledni svom planu – naročito ako prate medije. Vredno je napomenuti da su većina naslova u “finansijskim” vestima senzacionalistički i neprecizni, često pisani isključivo radi privlačenja klikova, a ne pružanja kvalitetnih informacija.

Naslovi koji najavljuju drastične padove tržišta i „crne dane“ za investitore lako mogu izazvati nesigurnost, naročito kod onih koji još nisu izgradili čvrstu investicionu disciplinu. U takvim trenucima javlja se pitanje: Da li je možda bolje sačekati sa ulaganjem dok tržište ne padne?

Upravo zbog toga važno je izabrati pouzdane izvore informacija. Pored medija koje treba izbegavati, postoje autori, blogovi i podkasti koji zaista vrede pažnje. Jedan od takvih je blog Nicka Maggiullija – Of Dollars And Data. Preporučujem ga ne samo onima koji se aktivno bave ulaganjem, već i svima koji praktikuju pasivno, automatizovano investiranje. Poznavanje osnovnih principa ulaganja pomaže investitorima da istraju u svojoj strategiji, što je ključno za ostvarenje dugoročnih rezultata.

Nick Maggiulli poznat je po izuzetno preciznim analizama i jasnom načinu izlaganja. Jedan od njegovih najzapaženijih tekstova, koji toplo preporučujem, jeste: “Even God Couldn’t Beat Dollar-Cost Averaging.”

U tom tekstu upoređuju se dve investicione strategije: Dollar-Cost Averaging (DCA) i Buy the Dip. Iako na prvi pogled deluje da je „kupovina pri padu“ (posebno uz savršen tajming) superiorna, istraživanje pokazuje suprotno – DCA strategija je ostvarila bolje rezultate u više od 70% slučajeva, čak i kada je “Buy the Dip” podrazumevao kupovinu tačno na dnu tržišta.

To je tačno čak i kada unapred znate kada će tržište dosegnuti dno. Čak ni Bog ne bi mogao da nadmaši strategiju dollar-cost averaging-a.

Zašto je to tako? Zato što kupovina pri padu funkcioniše samo ako znate da će uslediti ozbiljan pad i ako ga možete precizno tajmirati. A kako se veliki padovi nisu dešavali često u istoriji američkog tržišta (npr. 1930-te, 1970-te, 2000-te), ova strategija retko nadmašuje DCA. Čak i u slučajevima kada to uspe, uspeh zavisi od savršenog tajminga – ako promašite dno tržišta za samo dva meseca, verovatnoća da ćete nadmašiti DCA opada sa 30% na svega 3%.

Zato nema potrebe da čekamo nešto što se možda neće desiti u skorije vreme. Dok čekamo na “idealni trenutak”, vrlo je verovatno da će gubitak usled neučestvovanja na tržištu biti veći od potencijalne dobiti ako i pogodimo dno. Štaviše, kao što sam već naglasio – pogađanje dna tržišta nije održiva strategija.

Iz istog razloga, ne treba se nervirati ako kupite ETF, a njegova vrednost padne 10% sutradan. To je prirodan deo investiranja. Fokusirajte se na dugoročni cilj i budite dosledni strategiji – to je ono što pravi razliku.

Kupovina u teoriji je laka. U praksi… malo manje.

Dobro, sve to zvuči uverljivo kada govorimo o indeksima i automatizovanom ulaganju, ali šta je sa kupovinom pojedinačnih akcija?

Upravo tu stvari postaju znatno složenije – pre svega zbog individualnih karakteristika i performansi svake kompanije. Za razliku od tržišta u celini (ili indeksa poput S&P 500), čija se „prava vrednost“ praktično ne može tačno proceniti, kod pojedinačnih akcija je, uz dovoljno znanja i analize, moguće bar približno utvrditi kolika je fer vrednost kompanije.

Zamislimo sledeći scenario:

Cena akcije određene kompanije iznosi 100 dolara. Na osnovu sopstvene analize i uverenja u kvalitet i dugoročne izglede te kompanije, planiramo da formiramo poziciju u vrednosti od 5.000 dolara u svom portfoliju. Naša procena kaže da ispod cene od 80 dolara ima smisla postepeno započeti kupovinu, dok bi ispod 60 dolara to predstavljalo izuzetno atraktivnu priliku – tzv. „no-brainer“ kupovinu, u kojoj bismo bez zadrške otvorili celu planiranu poziciju.

Pretpostavimo da se sve u vezi sa kompanijom razvija upravo onako kako smo predvideli. Očekujemo da će cena za deset godina dostići 250 dolara. To bi značilo godišnji prinos (CAGR) od:

• 10% ako kupujemo po ceni od 100$,

• 12% ako kupujemo po ceni od 80$,

• 15% ako kupujemo po ceni od 60$.

Zvuči jednostavno, zar ne?

Ali sada dolazimo do psihološki najizazovnijeg dela procesa: šta radimo dok cena pada?

• Cena pada na 85$ – da li kupujemo sada ili čekamo još niže?

• Sledeće sedmice je 78$ – da li je to već „dobra kupovina“ ili ipak još malo čekamo?

• Onda 72$ – da li je ovo trenutak da uložimo polovinu planirane sume?

• Potom 66$, zatim 61$, pa 58$, i na kraju 52$…posle čega cena krene da se oporavlja i posle deset godina dostiže očekivanih 250 dolara.

Svaki od ovih trenutaka traži odluku. I svaka odluka nosi psihološki teret i sumnju: a šta ako nastavi da pada? A šta ako se nikad ne oporavi? Ili šta ako sada ne kupim, a cena opet skoči na 100 dolara?

Ako posmatramo scenario unazad, zaključak deluje jasan – trebalo je sačekati cenu od 52$ i tada investirati celu planiranu sumu.

Ali u realnom vremenu, situacija je znatno složenija. Cena može nakon svake tačke koju smo pomenuli naglo da skoči i da se nikada više ne vrati na te niže nivoe.

Nema univerzalnog odgovora koji bi bio optimalan za svakog investitora u svakoj situaciji. Odluke zavise od brojnih faktora – portfolijske strategije, tolerancije na rizik, količine slobodnog kapitala, i naravno, psihološke otpornosti.

U tom smislu, dve osobe mogu doneti potpuno različite odluke – jedna može kupiti po ceni od 78$, dok druga odlučuje da sačeka (i možda nikad ne kupi) – i obe odluke mogu biti ispravne. Ne nužno u smislu maksimizacije prinosa, već u kontekstu očuvanja psihološke stabilnosti, koja ima presudnu ulogu u dugoročnom investicionom uspehu.

Možda nije pametno juriti dodatnih 1% prinosa ako to istovremeno donosi 10% više stresa i nesigurnosti.

Zato, umesto da tragate za „idealnim“ trenutkom, razmislite o sledećem jednostavnom, ali snažnom pitanju:

Da li ću se više kajati ako kupim po ceni od 72$, a ona kasnije padne, ili ako ne kupim po toj ceni, a ona se brzo vrati na 100$ i više nikada ne padne?

Pored toga, korisno je razmotriti i sledeća pitanja:

• Da li već posedujem akcije ove kompanije?

• Koliko snažno je moje uverenje u dugoročnu perspektivu te kompanije?

• Koliki deo portfolija planiram da zauzme ova pozicija?

• Koliko slobodnog kapitala trenutno imam?

• Postoje li trenutno i druge atraktivne investicione prilike?

Ova pitanja ne predstavljaju konačan spisak – svako od nas može imati dodatne kriterijume i razloge koji utiču na odluku o kupovini. Suština je u tome da odluka bude promišljena, dosledna vašoj strategiji i u skladu sa vašim ličnim investicionim okvirom.

Da li se kajem zbog kupovine 2. aprila?

Ukratko – ne, ne kajem se.

Drugog aprila sam izvršio tri transakcije u svom portfoliju:

• prodao sam trećinu jedne pozicije čiji prinos dominantno dolazi iz dividendi (što sa porezno-finansijskog aspekta nije idealno rešenje),

• otvorio novu, za sada mini poziciju,

• i povećao za četvrtinu jednu već postojeću poziciju – u kompaniji koju smatram jednom od najkvalitetnijih na svetu.

Upravo se oko te treće transakcije pojavilo pitanje jednog čitaoca – da li mi je žao što nisam sačekao još koji dan sa kupovinom, s obzirom na to da je cena akcije trećeg i četvrtog aprila pala za skoro 10%, a da on očekuje dalji pad tržišta?

Moj odgovor ostaje isti: ne, ne žalim zbog te odluke.

Imam definisan investicioni univerzum koji čini oko 60 kompanija – sve redom visokog kvaliteta i sa potencijalom da uđu u moj portfolio ukoliko tržište pruži odgovarajuću priliku. Te kompanije delim u tri grupe, prema subjektivnoj proceni njihove dugoročne kvalitativne snage:

1. Kompanije kod kojih maksimalna težina u portfoliju ne bi prelazila 2–3%,

2. Kompanije sa potencijalom za udeo od 3–5%,

3. Kompanije koje bih gradio do 5–7% ukupnog portfolija.

Kompanija čiju sam poziciju povećao 2. aprila spada u ovu poslednju kategoriju. Cena u trenutku kupovine bila je nešto iznad nivoa koji sam smatrao kao razuman za početak izgradnje pozicije, a nakon pomenutog pada ona se sada nalazi nešto ispod tog nivoa.

Važno je istaći da sam poziciju u toj kompaniji već ranije otvorio – i to po ceni ispod „no brainer“ granice. Takođe, novac koji sam uložio u ovu kupovinu zapravo je preusmeren iz pozicije koju sam smanjio, a koju smatram manje kvalitetnom. Sa tog aspekta, smatram da sam učinio značajan korak ka unapređenju celokupnog kvaliteta portfolija, što me dodatno učvršćuje u uverenju da je odluka bila ispravna.

Ako budem potpuno iskren – veoma retko se dešava da cena neke akcije nakon kupovine odmah krene uzlaznom putanjom. Najčešće se pad nastavlja. Ali ja nisam u potrazi za „pogotkom u dno“. Znam da to ne mogu da predvidim – i to me ne opterećuje. Kada analiza pokaže da je cena razumna, spreman sam da delujem bez oklevanja.

Pri donošenju odluke uzimam u obzir i kojoj od tri pomenute grupe akcija pripada konkretna kompanija. Kod onih u prvoj grupi (2–3%) kupovinu započinjem samo kada cena dotakne „no brainer“ nivo. Kod najkvalitetnijih sam spreman da počnem i ranije.

Dodatno, pokazalo mi se korisnim da pozicije otvaram i gradim postepeno – u više talasa. Prvo manja početna investicija, pa kasnija povećanja u zavisnosti od kretanja cene i raspoloživog slobodnog kapitala.

Naravno, uvek je lako biti general posle bitke – i jeste tačno da bi bilo „bolje“ da sam sačekao još koji dan (ili nedelju? ili mesec?), ali to me ne uznemirava. Ne kajem se ni najmanje. Verujem da sam ovim potezom dugoročno unapredio kvalitet svog portfolija i siguran sam da ću, sa ove distance, biti zadovoljan nakon 10 godina.

Za kraj, važno je naglasiti da moji potezi nisu jedini ispravni – niti treba da budu. Ono što je za mene najbolja odluka ne mora nužno biti najbolja i za nekog drugog, jer je svako od nas drugačiji – sa sopstvenim ciljevima, iskustvom, psihologijom i okolnostima.

U ovom tekstu sam podelio svoja razmišljanja i otvorio neka pitanja za razmatranje. Verujem da je korisno da svako investitor, u skladu sa svojim ličnim okvirom, razmisli o ovim (i možda još nekim dodatnim) pitanjima, i da na kraju deluje na način koji njemu najviše odgovara – kako bi mogao da mirno spava i ostane dosledan svom investicionom pristupu, čak i u izazovnim trenucima.

Rezultate mog portfolija možete videti ovde.

A konkretni detalji portfolija, zajedno sa ekskluzivnim materijalima, dostupni su Silver Patreon članovima.