Nekada davno …
Bogata porodica Gotrock, koja je tokom nekoliko generacija narasla na hiljade braća, sestara, tetaka, ujaka, rođaka, posedovala je sve akcije u Sjedinjenim Američkim Državama. Svake godine oni su ubirali plodove svojih investicija: rast prihoda (earnings growth) koje generišu sve kompanije na tržištu i sve dividende koje one isplate. Svaki član porodice je postajao podjednako bogatiji i sve je bilo harmonično. Njihova investicija je rasla tokom decenija, stvarajući ogromno bogatstvo, jer je porodica Gotrock igrala “winner’s game”.
Ali posle nekog vremena pojavilo se nekoliko Pomoćnika koji su ubedili neke „pametne“ članove porodice Gotrock da mogu zaraditi više od drugih članova porodice. Ti Pomoćnici su nagovorili „pametne“ članove porodice da prodaju drugim članovima porodice neke od svojih akcija i kupe od njih akcije drugih kompanija. Pomoćnici su upravljali ovim transakcijama, kao brokeri, i za svoje usluge su naplaćivali provizije. Tako se vlasništvo nad akcijama unutar članova porodice prerasporedilo.
Međutim, na njivoho iznenađenje, rast bogatstva porodice se usporio. Zašto? Zato što su deo prinosa uzeli Pomoćnici. Deo kolača, koji je američka industrija ispekla svake godine – sve isplaćene dividende, svi prihodi reinvestirani u kompanije – i koji je u početku iznosio 100% za porodicu, bivao je sve manji i manji, jednostavo zbog toga što je deo kolača sada pripadalo Pomoćnicima.
Da stvar bude još gora, dok je porodica oduvek morala da plaća porez na dividende, neki članovi porodice su sad plaćali porez i na kapitalni dobitak, koji su realizovali konstantno trgujući akcijama između sebe. Na taj način su dalje umanjivali ukupno bogatstvo porodice.
Pametni članovi porodice su ubrzo shvatili da je njihov plan smanjio stopu rasta porodičnog bogatstva. Uvideli su da je njihova težnja za biranjem pojedinačnih akcija osuđena na neuspeh i došli su do zaključka da im treba savet profesionalaca kako bi odabrali najbolje akcije za sebe. Zato su unajmili eksperte za biranje akcija, investicione menadžere da oni umesto njih biraju akcije – još Pomoćnika! – kako bi stekli prednost nad ostalim članovima porodice. Ovi eksperti su, naravno, takođe naplaćivali svoje usluge. Pa kada je na kraju godine porodica svela račune, ispostavilo se da im se udeo u ukupnom kolaču još više smanjio.
Da stvar bude još gora, novi menadžeri su osećali potrebu za čestim trgovanjem akcijama kako bi opravdali svoje prisustvo. Kao posledica toga, pored povećanja provizije prvoj grupi pomoćnika, oni su znatno povećali i iznos poreza na kapitalne dobitke. Posle ovoga se deo kolača koji je pripao porodici, i koji je ranije iznosio 100%, još više smanjio.
„Dakle, nismo uspeli da izaberemo prave akcije za sebe, ali nismo uspeli da izaberemo ni prave menadžere koji bi to mogli“ – rekli su pametni članovi porodice. „Šta nam je činiti?“ Nisu ih obeshrabrila dva prethodna promašaja, odlučili su da unajme još Pomoćnika. Potražili su najbolje finansijske savetnike koje su mogli da pronađu, da ih posavetuju kako da izaberu najbolje menadžere, koji će zasigurno izabrati prave akcije. Savetnici su ih uveravali da mogu da budu uspešni u tome. „Samo platite naknadu za naše usluge“, rekli su novi Pomoćnici članovima porodice, „i sve će biti u najboljem redu“. Ipak, porodični deo kolača se ponovo smanjio.
Uznemireni konstantnim smanjivanjem udela u ukupnom bogatstvu, konačno su svi članovi porodice seli za jedan sto kako bi analizirali rezultat međusobnog nadmudrivanja. „Kako je moguće“, pitali su se, „da se početnih 100% kolača – koji se svake godine sastoji od svih dividendi i prihoda – smanjio na samo 60%?“ Najmudriji među njima, tiho je odgovorio: „Sav novac koji plaćate Pomoćnicima, kao i svi nepotrebni porezi, direktno se oduzimaju od ukupnih prihoda i dividendi naše porodice. Vratite se na staro i učinite to odmah. Otarasite se svih brokera. Otarasite se svih menadžera. Otarasite se svih savetnika. Tako će naša porodica ponovo raspolagati sa celim kolačem, koliki god on bio, koji nam korporativna Amerika ispeče godinu za godinom.“
Poslušali su savet najmudrijeg među njima, vratili su se originalnom pasivnom, ali produktivnom pristupu, dosadnom držanju svih akcija Američkih kompanija, bez i jedne trgovine. To je upravo ono što čine indeksni fondovi.
… i tako je porodica Gotrock živela srećno do kraja sveta.
The Little Book of Common Sense Investing – John C. Bogle
Priča o porodici Gotrock je preuzeta iz knjige The Little Book of Common Sense Investing – John C. Bogle.
Prevod je moj, tako da sigurno nije perfektan ali to nije ni bio cilj. Mislim da je priča veoma poučna i da svako može za sebe da izvuče pouke.
U knjizi Bogle navodi puno činjenica i podataka zašto je najbolje investirati u pasivne fondove koje prate neki indeks. Takođe citira dosta poznatih i priznatih investitora i profesora koji predlažu isto. Toplo preporučujem za čitanje investitorima koji planiraju da ulažu u ETF-ove. Kratka i sažeta knjiga iz koje ćete razumeti suštinu ove pasivne investicione strategije. Po mom mišljenju nećete nikad postići uspeh sa strategijom koju ne razumete u potpunosti.
Čije su naše pare?
Na finansijskom tržištu postoje:
1. kompanije, koje traže kapital (investitore)
2. investitori, koji traže dobre investicione prilike kako bi što više zaradili
3. “Pomoćnici”, koji su potrebni da bi povezali kompanije i investitore i koji od tog posla žive
Pomoćnicima (brokerima, brokerskim kućama, finansijskim savetnicima, portfolio menadžerima) je u interesu da što više zarade, da što više uzmu od vašeg novca i prinosa. A investitorima je u interesu da pronađu pomoćnike koji će što manje uzeti od kapitala i prinosa. Da li ovo liči na sukob interesa?
Imajte na umu da uglavnom svi pomoćnici zarađuju na svakoj vašoj transakciji, bez obzira na to da li ste vi na kraju u plusu ili minusu. Dakle još jednom, što više transakcija to je srećnija treća grupa.
bravo, svi tvoji tekstovi su poučni i lako shvatljivi i za nas finansijski nepismene.Samo tako nastavi.